Home
ISTORIJA
REPUBLIKE
JUCE DANAS SUTRA
EVROPA I MI
FORUM
   
 


OVA INTERNET STRANICA JE NAMENJENA PRAVIM JUGOSLOVENIMA.
DRUZENJE SA ISTOMISLJENICIMA. NA VASOJ I NASOJ INTERNET STRANICI.

SVI LJUDI SA PRO EVROPSKIM RAZMISLJANJIMA, SU NA PRAVOM MESTU. jUGOSLOVENI SU UVEK BILI SIROKOG POGLEDA, POSEBNO KADA JE EVROPA U PITANJU.ZELIMO VAM DOBRODOSLICU, KAO I SVIM ONIM LJUDIMA KOJI ZELE NA RAVNOPRAVNOJ OSNOVI KOMUNICIRATI SA NAMA.
NIVO INTELIGENCIJE LJUDE VODI NAPRED, ILI NAZAD.

JUGOSLOVENI SU UVEK BILI ZA NAPRED.

Obwohl es das Land Jugoslawien nicht mehr gibt, gibt es noch fiele menschen die jetzt einen Platz suchen um sich zu treffen. Das möchte ich Ihnen auf diese Internet Seite ermöglichen.

MADA JUGOSLAVIJE VISE NEMA, IMA JOS UVEK PUNO LJUDI KOJI SE ZELE DRUZITI I SECATI NA NJU. ZA NJIH JE OVA INTERNET STRANICA.

OSECAJI NE POZNAJU GRANICE.

U SRCU I DUSI TE NOSIM DOK SAM ZIV.

" CUVAJTE BRATSTVO I JEDINSTVO KAO ZENICU OKA SVOGA"

ZAMO ZAJEDNO SMO JAKI

Samo ime Slovenin dolazi od osnove *slov, *slav, koja je u vezi sa *kleu, *klou, i oznaèavalo je prvobitno stanovnike oko podvodnih krajeva, reka i jezera. I danas još u svima slovenskim krajevima postoje mnogi nazivi reka i potoka i bregova s izvorima pod imenom Slavljan, Slavnica, Slave, Slavište, Slavinac, Slovinje, Slovac. U Poljskoj poznato je èak jedno selo Slovenija s izvorom železovite vode. Kod nas se sve dosad oèuvala fraza da je »oslavilo proleæe« kad poène otapanje snega i zastruje vode. Stara postojbina Slovena bila je doista u onom vodama bogatom i šumovitom kraju od Karpata i Visle do Dnjepra, severno od podruèja crnomorskih stepa. Stari pisci izrièito kazuju kako Sloveni »za naselja imaju moèvare i šume« (Jordanes); »štuju reke i nimfe« (Prokopije); »stanuju u šumama oko reka, po moèvarama i pri jezerima, gde se teško dolazi« (Pseudo Mavrikije).

Drugo staro ime koje izvesni pisci Srednjega veka spajaju sa slovenskim, i koje se, doista, sreta u vezi sa Slovenima od Baltièkog Mora do Alpa, jeste ime plemena Anta. Ali, taj naziv, za koji se danas uzima da je oznaèavao istoèna slovenska plemena, uglavnom Ruse, nije slovenskog porekla. On æe biti u vezi sa nazivom Veneta, koji su stanovali od Karpata do Baltièkoga Mora, i koje na tom podruèju spominju pisci kasnog Staroga veka. Šireæi se u tome pravcu, Sloveni su asimilovali jedan deo tog starog plemena i dobili delimièno po njemu svoju oznaku, koja se održavala za neka naša plemena èak i posle, na jugu, sve do novijeg vremena (na pr. Wenden, Winden, kako èesto Nemci, još u XIX veku, meðu ostalim pominju ponajèešæe Slovence).

Opštim imenom Slovena obuhvatali su tuæi narodi sva slovenska plemena sa kojima su dolazili u dodir. Drugih naziva za njih oni nisu znali, mada su, verovatno, zapažali meðu njima izvesne razlike. A da je nekih razlika bilo o tom nema sumnje. Slovenske mase nisu dolazile na Dunav i na Balkansko Poluostrvo sve jednom prilikom, istim putem i (iz istih oblasti. Njih su zahvatila dva tri talasa velikih pomeranja i mešanja, sa Hunima, Bugarima, i sredinom VI veka sa Obrima; jedni su došli na donji, a drugi na srednji Dunav; jedni su se spuštali na Balkan preko današnje Rumunije i sa njenog podruèja, dok su drugi stizali sa Karpata i iz krajeva oko Visle u panonsku oblast. Mnoga od tih plemena imala su i svoje uže plemenske nazive, kao Srbi, Hrvati, Duljebi, Bodriæi, Drugoviæi, Severci, Smoljani, i zadržavala su ih duže ili kraæe vremena i u novoj postojbini na Balkanskome Poluostrvu i na podruèju oko izvora Drave i Save. Samo ti uži nazivi ne dolaze dugo do izraza prema opštem zajednièkom slovenskom imenu, koje, prema tuðim masama, veže sve delove Slovena u celinu, makar i mešanu.

Slovenska plemena na Balkanu bila su doista mešana. Vidi se po mestima gde im se nalaze naselja ili tragovi da ih je u izvesne oblasti doneo neki sluèaj, kad su sami, ili sa nekim drugim u zajednici, dolazili tamo i ostajali bilo kao pobedioci, bilo kao tuði pratioci, bilo kao najamnici. Mesnih naziva sa srpskim imenom nalazimo po celom južnom delu Balkanskoga Poluostrva, daleko od oblasti gde su se smestile glavne grupe srpskih plemena. Dovoljno je poznata èinjenica da se u užem solunskom tematu nalazi poveæe mesto Srbljija, Srpèište, grèki τὰ Σερβλία da je još Konstantin Porfirogenit dovodio to ime u vezu sa ranim srpskim naseljavanjem u tom kraju. Kada je vizantiski car Konstantin III, god. 649., napao vardarske Slovene i nasilno ih preselio u Malu Aziju, oni su tamo, možda po svom imenu, osnovali grad Gordoservon. Slièan sluèaj bio je sa Hrvatima. Njihovo ime, manje èesto nego srpsko, održalo se u nekoliko naziva po južnoj Maæedoniji; njihovo jedno naselje nalazi se još uvek blizu same Atine, ali tamo je doprlo iz nekog albanskog kraja i sa poarbanašenim stanovništvom. Tako je bilo i sa plemenima Smoljana i Duljeba. Naroèito je zanimljiva sudbina ovih poslednjih. Oni su bili dosta mnogobrojni i rašireni, ali su od svih slovenskih plemena, izgleda, bili najpasivniji. Kao što je bilo srpskih i hrvatskih plemena na više strana u starim slovenskim naseljima i migracijama u severnim oblastima, tako je bilo i Duljeba. Oni su pretstavljali neku vrstu prelaznog plemena izmeðu zapadnih i južnih slovenskih plemena, odnosno izmeðu Èeha i današnjih Slovenaca. Meðu Slovencima najkompaktniji su bili na podruèju meðu Murom i Blatnim Jezerom. U Hrvatskoj, meðu Rakovcem i Vrbovcem, postoji selo Dulebska. Ima mišljenja da su ih tamo povukli sa sobom Obri, kao roblje i pomoæne èete, pošto su ih pokorili na podruèju oko reka Štira i Buga. Za Duljebe izrièno kazuje stara Ruska hronika da su ih Obri neobièno muèili; uprezali su im èak žene mesto tegleæe marve. Zna se pouzdano da je Duljeba ostalo dosta u njihovoj postojbini oko Buga i da su god. 907. uèestvovali u pohodu kneza Olega protiv Grka. Da su Obri zahvatili Duljebe i povukli ih sa sobom i sa delovima ostalih Slovena to je van sumnje; ali, nije sigurno da su duljepska naselja u južnoj Èeškoj nastala baš od njihovih begunaca ispred Obara. Duljebi su, zahvaæeni seobom, dopirali, sa ostalim svojim saplemenicima, èak i duboko na Balkan. U VI veku nalazimo njihovo ime u Epiru. Sopoæanski pomenik zna za ime Duljeba u Staroj Srbiji; mesto Dulebi i danas postoji kod Novoga Pazara. Duliba i Dulibiæa (od Дулѣби) ima u Bosni i Dalmaciji. U Bosanskoj Krajini, iza Vrtoèe, nalazi se jedna dolina koju zovu Dulibom. Ali, u svima tim našim stranama oni su samo male lokalne oaze, dok u Èeškoj pretstavljaju pravo pleme i zauzimaju dosta veliko podruèje. Pasivnost Duljeba, sem onih obarokih postupaka sa njima, pokazuje naroèito to što oni nisu uspeli da se održe kao organizovana plemenska celina, nego su na svim stranama podlegli aktivnijim susedima, bilo tuðincima bilo drugim slovenskim saplemenicima. Inaèe, po svojoj brojnoj snazi oni, koliko se može suditi, nisu spoèetka zaostajali za Srbima i Hrvatima.

Proces slovenskog preseljavanja na Balkansko Poluostrvo veoma je složen i vršen je pod više uticaja. Spoèetka, vuèeni hunskim nadiranjem, Sloveni su pretstavljali pasivan elemenat, koji su uglainom iskorišæavali drugi. U drugoj svojoj fazi oni postaju aktivniji, prema primerima koji su im davali Huni i u poèetku VI veka naroèito Bugari. Željni pljaèke, u manjim ili veæim masama, Sloveni poèinju upadati u vizantisko podruèje pred kraj vlade cara Justina I i na poèetku vlade cara Justinijana (god. 527.—565.). Njihovi upadi vrše se najpre uglavnom preko donjeg Dunava, a posle se sve više šire, ne samo prema Meziji i Trakiji nego i prema Iliriku. Vizantija, koju je Justinijan, pun velikih planova, zapleo u ratove na više strana, nije obraæala velike i dovoljne pažnje severnim granicama; ovi upadi smatrani su kao napast, ali ne i kao ozbiljna opasnost za Carevinu. Drugi neprijatelji, Persijanci, Goti, Vandali, bili su organizovaniji i opasniji i, po shvatanjima tadanje carigradske diplomatije, ugrožavali su krupnije interese Carstva. Zbog toga Vizantija, posle jedne kratke ofanzive, koja je dolazila od liène inicijative jednog vojvode, zadugo ne preduzima nikakvu energièniju akciju veæeg stila da te varvare na severnoj granici ne samo zaplaši nego i suzbije. Samo sa vremena na vreme, kad bi pojedini veæi odredi varvara bivali u svojim napadima i suviše smeli, i kad bi pojedine gomile jurnule èak i prema znatnijim središtima Carstva, ponekad èak i prema samoj prestonici, preduzimane su na brzu ruku izvesne akcije da se neprijatelj protera i zemlja proèisti. Neprijatelj se, meðutim, vraæao svakom za nj pogodnom prilikom i na sve naèine. Izvesni od tih varvara stupiše rano i u bliže veze sa ljudima iz Vizantije; zadržavahu se u Carevini »kao u svojoj zemlji«; bilo je, šta više, veæ tokom prve polovine VI veka, dosta sluèajeva da su Sloveni, kao ranije i drugi tuðinci, stupali i u samu vizantisku vojsku, i da su poneki u njoj dobijali i više èinove. Politika cara Justinijana prema neprijatnim susedima na severu sastojala se, uglavnom, iz dva osnovna naèela. Prvo je bilo da se razna tuða plemena, ustupanjem izvesnih oblasti i mesta i davanjem novèanih poklona, pridobiju za Carstvo, da bi mu vršila granièarske dužnosti. Tako je, na primer, car podržavao germanske Herule, kojima je još iza god. 512. bio naseljen kraj oko Sirmija i Singidunuma, i Langobarde, koji su stanovali u Panoniji i Norikumu. I Antima je nudio grad Turis na Dunavu. Vizantija je bila veoma zadovoljna kad bi ta plemena, braneæi dobijeno podruèje i novèane prihode, ušla u borbe sa drugim varvarima, pohlepnim i nasrtljivim, pošto je to slabilo snagu i jednih i drugih, i pošto bi, izmoreni borbama, protivnici dosta puta tražili pomoæ ili zaštitu Carigrada i time dizali njegov znaèaj i dolazili u veæu zavisnost od njega. Drugo naèelo careve politike beše da, u oskudici dovoljne vojske za te krajeve, pojaèa odbranbeni sistem tvrðava. Èitav niz starih gradova kao Singidunum (Beograd), Viminacium (Kostolac), Naisus (Niš), Serdika (Sofija) i mnogi drugi biše opravljeni; istina, dosta brzo i ne mnogo solidno, sa materijalom koji se našao pri ruci ponajviše od ranijih rimskih graðevina. Popravka utvrðenja vršena je ne samo duž Dunava i duž glavnih puteva koji su vodili sa severa prema jugu, nego i duboko u pozadini, na putevima koji su spajali more sa unutrašnjošæu (na pr. na putu preko Kosova i u Epiru), verovatno zbog straha od gotskih nadiranja iz Dalmacije.

Slovenski upadi vršeni su spoèetka u zajednici sa drugim narodima, sa Hunima, Gepidima i posle sa Bugarima. U Vizantiji su bili skloni verovati da su postojale i veze izmeðu Gota iz Italije i Slovena. Padalo je, naime, u oèi da veæi slovenski pohodi u Vizantiju, posle bugarskih iz tridesetih godina VI veka, god. 547.—552., bivaju obièno u ono vreme kad se vizantiska vojska prebaci u Italiju da ratuje sa Gotima i njihovim vladarom Totilom. Moguæe je da su Sloveni, obavešteni o odlasku vojske, prelazili Dunav sa sigurnošæu da æe svoj posao svršiti nesmetano ili sa manje opasnosti; ali, nisu iskljuèene ni veze sa Gotima. Slovena je, zna se, bilo u gotskoj vojsci. Sem toga, Goti su duže vremena, od kraja V veka do god. 535., držali Dalmaciju i savsku Panoniju, proširišpi god. 504.—505. te granice sve do Beograda i na jugu do blizu srednje Albanije. Ime vladara Totile ostalo je zapamæeno na tom podruèju; njega, i to kao Slovena, pominje i naša najstarija Hronika popa Dukljanina. Posle propasti gotske za izvesno vreme smiruju se i slovenski pokreti. Ako bi ove bliže slovensko-gotske ratnièke veze doista postojale, onda bi se moralo reæi da je Slovenima, pored svih steèenih iskustava, još nedostajala inicijativa za potpuno samostalne akcije. Domalo, oni gube i moguænost za njih.


Krajem pedesetih godina VI veka izbija na slovensko podruèje jedno novo azisko hunsko pleme, aktivno, bezobzirno i veoma preduzetno. To su Obri ili Avari. Potisnuti od Turaka, u èijem jeziku avar znaèi »begunac« ili »skitaè«, oni, probijajuæi se duž podruèja oko Crnoga Mora, dopreše do Dunava, potiskujuæi i podjarmljujuæi plemena koja su im bila na putu. Car Justinijan im je, po svom obièaju, dao doskora poklone i izvesne prihode, a oni su, vojnièki organizovani, poèeli èitav niz krvavih akcija protiv raznih bugarskih plemena i slovenskih Anta. Prikupivši oko sebe ostatke drugih srodnih hunskih plemena i u meðusobnim borbama iskrvavljene Bugare, Obri naglo šire svoje podruèje i vlast i postepeno, ali u kratkom vremenu, pokoravaju i Slovene. Njihov uticaj na mnogobrojnija ali pasivna slovenska plemena bio je veoma velik; period zajednice sa Obrima èini jedno od najvažnijih poglavlja u kolonizaciji Slovena na Balkanu.

Naslednik cara Justinijana, Justin II (565.—578.), izmenio je politiku ovoga prethodnika. On je nalazio da je miæenje varvara veoma nesigurno sredstvo za njihovo smirivanje; navikavanjem na poklone kod njih se razvijaju prohtevi i uverenje da se pokloni daju iz slabosti ili od straha. Car stoga gordo poruèuje da æe varvare, mesto novca i darova, odbijati od Vizantije strah od njene snage. Uplašeni time, Obri jedno vreme upuæuju svoju aktivnost prema zapadu, protiv Franaka. U isto vreme, za dugih i krvavih ratova izmeðu Langobarda i Gepida, Obri ulaze u borbu kao pomagaèi prvih i osvajaju gepidsko podruèje oko Tise; ali, uskoro zauzimaju i sedišta Langobarda, kad se ovi, god. 568., »sa ženama i decom i svim pokuæstvom« otseliše u Italiju. Tako Obri postaše gospodari cele panonske kotline, držeæi u svojoj vlasti podruèje od Alpa do Karpata. Sa njima se na tom podruèju ustaljuje jedna vlast koja æe potrajati više od tri stoleæa; pre njih, u prvoj polovini VI veka, etnièki gospodari Panonije i njihove granice smenjuju se i pomeraju skoro svakog decenija. Šireæi se po Panoniji, Obri proširuju i podruèja slovenskog naseljavanja. Obara je prvobitno bio relativno mali broj; izvori govore o svega 20.000 ljudi. Njihov glavni radni elemenat bili su Sloveni, koje su oni vodili sa sobom i koji su, mnogobrojniji, vršili stvarnu kolonizaciju. Kolonizacioni elemenat davali su, delimièno, oni Sloveni koje su Obri veæ zatekli na podruèju oko Dunava, a delimièno i oni koje su oni povukli sa sobom prelazeæi preko oblasti nastanjenih Slovenima.

Vizantiji je, posle toga, na levoj obali Save ostao jedini utvrðeni grad Sirmij (Mitrovica), po kojem æe, zbog njegove važnosti, celo susedno podruèje dobiti naziv Srema. Obri su nastojali da dobiju taj grad po svaku cenu, ne samo stoga što je to bilo jedno od najznatnijih severnih mesta Carevine, nego i stoga što nisu želeli da se održi to uporište vizantiske vojske na podruèju koje su oni stavili pod svoju ruku. Kad to nisu mogli da postignu pregovorima, oni grad uzeše silom, god. 582. Sa Sirmijem, »preslavnim gradom« kako kaže jedan vizantiski savremenik, izgubila je Vizantija svoj važni mostovni branik na prelazu preko Save; padom toga grada stvorena je prva velika rupa na graniènom bedemu Carevine. Na tom podruèju posle toga vizantiski savremenici ne raèunaju više ništa sa Slovenima; za izvesno vreme èak ih i ne pominju, znajuæi dobro da su oni postali pokorno i prosto oruðe Obara.

Ukoliko tih godina ima vesti o Slovenima, one se odnose uglavnom na Slovene koji se nalaze na levoj obali Dunava, u Dakiji. Ovi su, oko god. 578., upali sa ogromnom masom ljudi na vizantisko podruèje i ozbiljno zapretili Trakiji. Carigradska diplomatija, u nevolji, jer se Carevina beše odranije zaplela u jedan dug i naporan rat sa Persijom, ne naðe drugog sredstva da ugrozi Slovene nego da ponudi saradnju Obrima. Sami Vizantinci prevedoše vojsku moænog obarskog hana Bajana preko svog podruèja, da bi napali Slovene. Oèevidno je da je neposredni put sa obarskog na slovensko podruèje, kroz klance erdeljske, bio teži i opasniji i da su te prirodne prepreke štitile Slovene toga podruèja da ostanu pošteðeni od sudbine svojih panonskih saplemenika. Obri su, i pre vizantiskog poziva, pokušavali da i te Slovene nagnaju da im priznaju vlast i plaæaju danak. Obarskom poslanstvu, koje je došlo da to traži, dan je odgovor koji je po svojoj odluènosti i otpornom stavu i svesti o svojoj snazi veoma znaèajan za tu granu Slovena: »Kakav je to èovek što se greje sunèanim zracima koji æe uèiniti da se pokorimo? Ta, mi smo se nauèili da vladamo tuðom, a ne drugi našom zemljom. A drukèije to i ne može biti dok traje ratova i maèeva«. Bajan je hteo, pozvan i pomognut od Vizantije, da sada silom nametne svoju vlast, a i da se okoristi bogatim slovenskim plenom. Sloveni su se pred silom povukli; nisu mogli, a èak, izgleda, nisu ni pokušavali da svoj onako reèiti borbeni stav potvrde i delom; i pristali su na plaæanje danka. Oni su svakako hteli da proðu sa što manje žrtava. Nu, èim se neprijatelj povukao, nastavili su stari naèin života: vršili su upade na vizantisko podruèje, a Obre su obmanjivali i odbijali davanjem danka.

Krajem VI veka aktivnost tih slobodnih Slovena na Balkanu uzima maha. Savremeni Jovan Efeski beleži kako Sloveni po Vizantiji »stanuju sasvim slobodno i bez straha, kao na svom vlastitom podruèju«; »do današnjeg dana (t. j. do god. 584., kad je on pisao) stanuju, sede i poèivaju u romejskim pokrajinama, bez brige i straha, pleneæi, ubijajuæi i paleæi; obogatili su se; imaju zlata i srebra, ergele konja i mnogo oružja, i nauèili su ratovati bolje od Romeja«. Od god. 584. ulaze u veæe borbe protiv Vizantije i Obri, željni da prošire svoje posede i prema jutu. Sloveni, možda u vezi sa njima, a možda i iz vlastite inicijative, prodiru duboko u unutrašnjost Carevine i godine 586. opsedaju sam Solun, dok su Obri i oni u dva tri maha ratovali oko Adrijanopolja. U Vizantiji se, prirodno, posle takvih upada stalo ozbiljno spremati da se obezbede severne granice. Èim je, sa mukom, završeno ratovanje u Persiji, prebacio je car Mavrikije (582.—602.) sve raspoložive èete u Evropu, i lièno je pošao na dunavsku liniju da pregleda utvrðenja i vojsku. Kod njega je postepeno, posle dužeg i lošeg iskustva, sazrevala odluka da se ne samo brane granice, nego i da se energiènom ofanzivom daleko odbace i, po moguænosti, uèine bezopasnim ta nasrtljiva plemena varvara. To je nova i poslednja faza aktivistièke vizantiske politike prema Obrima i Slovenima na granici. Ovi, uglavnom, idu zajedno, mada Sloveni bivaju stalno eksploatisani od Obara. Obri ih, uopšte sve, i panonske i daèke, smatraju u ovo doba svojim podanicima; za vreme ratovanja, kad Vizantinci prelaze na slovensko podruèje u Vlašku, obarski hagan protestuje protiv toga i izjavljuje da su Grci prešli »na njihovu zemlju« i da su napali »njegove podanike«. U legendi sv. Dimitrija, »spasioca« Soluna od Slovena, izrièno se kaže da je haganu podložan »ceo narod« Slovena.

Prava ratna neprijateljstva izmeðu Vizantije i Slovena s Obrima poèela su god. 592. Borbe su se najpre vodile na dunavskoj liniji, èesto oko Singidunuma, i u unutrašnjosti Vizantije, jer su Obri bili spremniji i imali spoèetka više uspeha; ali, ubrzo se obrnula sreæa i ratište prenelo na slovensko podruèje, u današnju Vlašku. Snaga obarska toga vremena bila je veoma velika i Vizantija je imala sa njom znatnih teškoæa. Koliko je bila moæna ekspanzivna snaga haganova vidi se najbolje po tom što on, mada u zapletu sa Vizantijom, god. 596. šalje pomoæ Slovenima današnje Slovenije, koje behu poèeli da ugrožavaju Bavarci. God. 598., ratujuæi sa Vizantijom, hagan upuæuje svoje èete, sastavljene najveæim delom od Slovena, èak prema Istri i Dalmaciji, našavši u Langobardima pouzdana pomagaèa. Jula meseca god. 600. papa Grgur I piše solinskom episkopu Maksimu kako se mnogo žalosti zbog opasnosti od Slovena, »jer kroz istarski prolaz poèeše veæ ulaziti i u Italiju«. Umirujuæi ga, papa teši svog episkopa ne mnogo utešnim izgledima, »jer oni koji æe živeti posle nas videæe još gora vremena«.

Obarska moæ je, kako vidimo, ujedinila sva slovenska plemena sa leve strane Save i Dunava, od Alpa do Crnoga Mora, i nagnala ih da služe njenim ciljevima. Prvu državnu organizaciju, varvarskog tipa, osetili su Južni Sloveni neposredno na tom podruèju, na granicama Vizantiske Carevine, i to pod tuðinom. Obri su okupili Slovene pod svoju vlast, uglavnom, na dva naèina: silom, pokorivši ih kao bolje organizovani, i veštinom, našavši se kao pomagaèi njihovi u borbama sa Vizantijom, naroèito u ovo vreme krajem VI veka kad je opasnost od vizantiske ofanzive dovela Slovene u težak položaj. Prvo ujedinjavanje južnih slovenskih plemena izvršeno je, dakle, krajem VI veka, pod pritiskom i voðstvom Obara, a u cilju borbe sa Vizantiskom Carevinom. Od slovenskih plemena jedino su ona u današnjoj Vlaškoj pokazivala izvesne težnje da ostanu slobodna i da se ne vežu za Obre. U nevolji ona su išla sa njima; a èim bi položaj postao lakši, ona su gledala da se oslobode svih obaveza. Stoga ih je hagan u dva tri maha žrtvovao Grcima, hoteæi da ih, posle skupih iskustava, lakše, kao oslabele, pridruži svojoj državi.



 
   
Top